Апсорбенти кисеоника су хемијске супстанце које могу ефикасно уклонити кисеоник из затвореног окружења и широко се користе у очувању хране, складиштењу фармацеутских производа, заштити електронских компоненти и очувању културних реликвија. Њихов основни принцип је претварање кисеоника у околини у стабилна једињења путем хемијских реакција, чиме се смањује концентрација кисеоника и одлажу реакције оксидације.
Тренутно су уобичајене методе апсорбовања кисеоника засноване на хемијским системима као што су гвожђе{0}}, сулфита и аскорбинска киселина. Међу њима, апсорбенти кисеоника на бази гвожђа-су најчешћи и најисплативији избор. Њихов принцип рада укључује гвожђе у праху који реагује са кисеоником у влажном окружењу и формира рђу (Фе₂О₃·нХ₂О), чиме се троши кисеоник. Предности ове методе су висока ефикасност реакције и ниска цена, али захтева одређене услове влажности и може да произведе чврсте остатке након реакције. Да би оптимизовали перформансе, савремени апсорбенти на бази гвожђа{7}} често додају помоћне компоненте као што су натријум хлорид и активни угаљ да би се побољшала брзина реакције и капацитет апсорпције кисеоника.
Апсорбери кисеоника на бази сулфита-реагују са кисеоником преко натријум сулфита (На₂СО₃) или натријум метабисулфита (На₂С₂О₅) и формирају сулфате. Ова метода је погодна за окружења осетљива на корозију метала, али производи реакције могу утицати на стабилност неких производа. Системи аскорбинске киселине (витамин Ц) користе своја редукциона својства да директно реагују са кисеоником, што их чини погодним за паковање хране, посебно у окружењима са строгим захтевима за хемијске остатке.
У погледу технологије примене, метода инкапсулације апсорбера кисеоника је кључна. Обично се прозрачни али водоотпорни филмски материјал (као што је полиетилен или полипропилен) користи за капсулирање апсорбера, осигуравајући да кисеоник може да уђе док влага и продукти реакције не пропуштају. Штавише, неки врхунски{2}}производи користе више-слојне композитне материјале да прецизно контролишу брзину апсорпције кисеоника и продуже циклус заштите.
Последњих година, истраживачи су такође развили нове технологије апсорпције кисеоника засноване на ензимској катализи или фотокатализи, као што је систем глукоза оксидазе, који може ефикасно уклонити кисеоник у благим условима, али је његова висока цена ограничила његову широку примену. У будућности, са напретком у науци о материјалима, апсорбери кисеоника ће се развијати у правцу веће ефикасности, еколошке прихватљивости и могућности контроле како би се задовољиле шире индустријске и цивилне потребе.
